Пројекат ”Swimming by the river”
Тог јутра десило се нешто чудно. Отварао сам уста да пожелим добро јутро али ништа се није чуло. Образи су се скупили један према другом, занемео сам као риба. Наједном излетео је сугласник Б. Четири пута узастопце. Једнако по свему. Свом облику, дужини трајања, висини и тоналитету. ББББ. Неколико месеци касније шетао сам са фотоапаратом око врата, гледајући у Дунав. Нисам ни слутио да ће наредног тренутка збуњујући догађај који сам био готово заборавио, добити нови смисао. Кратко шкљоц и брже него што сам се окренуо, у главу ме је ударила постојана метална површина. Створила се ниоткуда. Тамноплави путоказ са белим словима. Писмо је било српско, латиница: Београд, Будимпешта, Братислава, Беч. Поново сам видео реку испред себе, али овај пут очима фотографа. Одлучио сам да је пратим целим њеним током. Од извора у Црној шуми па све до места где се губи Црном мору. Ако се преварите па прочитате неки од ових текстова, видећете да Дунав пролази кроз причу, исто онако како пролази кроз десетак европских земаља, тихо и ненаметљиво. Ту је да повеже спонтане сусрете са људима и догaђајима који су се десили или нису, пливајући поред реке.
Део трећи: ,,Братислава”
Да ли ће икада ућутати? У возу, дијагонално од мене, седеле су две коке, не заклапајући. Ни маске које су им прекривале уста, нису биле од помоћи. Хиљаде изговорених речи које би се већ код првог сусрета са тканином, разбиле у трилионе несретних вибрација. Оне би се онда спретно провукле кроз сваки мали отвор, на местима где црте лица пркосе овој вештачкој творевини, и тада би долепршале до мојих ушних шкољки. Врхунац се десио када је једна од њих, из ташне извадила црвени лак и почела да маже своје дуге нокте. Хемија је испаравала, штипало је за очи. А очи фотографа морају да се пазе. Зато сам шмугнуо у следећи вагон. Тамо полупразно и безчулно. Тишина је потцењена категорија! Одахнуо сам.
После неких сат времена дошли смо до Словачке. Воз је стао, неколико полицајаца је ушло, редовна гранична контрола. Пар минута касније били смо у Братислави. Први пут да улазим у овај град са намером да ту и останем, барем и на пар сати. При доласку приметио сам да старудија у облику железничке станице подсећа на нешто што би лако могло да буде и у Београду. Али нисам се превише обазирао, нисам дозволио да ме превари. Мој град ме чека када за то буде време! Зато сам само прошао, не губећи ни часа. Заправо у том моменту једина мисао била је решити се тиркизно плавог срања које ми је висило на фаци. Да га рашчепам на комаде и надишем се, само да се надишем, као човек.
Спустио сам се низ улицу и стигао до првог семафора. Било је црвено за пешаке. Загледао сам се у киоск преко пута улице. У излогу су стајале штрудле са маком. Изгледале су домаће, баш какве волим. Нисам био гладан али можда свратим касније. Мисли ми је прекинуо нешто старији пар који се нашао на ивици тротоара, са друге стране пешачког. Мирно су стајали и носили маске. Било ми их је жао али то је њихова ствар. Наставио сам да пешачим ка центру. На улици тек понеки пролазник и нешто више аутомобила.
Сви око мене носили су маске. Нисам желео да поверујем, али било ми је већ јасно. Словачка влада баш је тих дана увела нове мере. Како унутра тако и напољу. Шта је ту је, поново сам зачепио уста и наставио даље.
Видео сам и стари град. Калдрма, зидине, тврђава на врху брда, све на свом месту, али то није оно због чега сам дошао. Дан је био необично тмуран. Прогноза каже да ће данас бити леп дан. Видећемо. Коначно сам стигао до места где се град дели на пола. Дунав, зелен и плав, не штедећи ни капи, ишао је својим путем. Прешао сам мост и кренуо за њим. Стаза поред реке подсетила ме на Земунски кеј. Било је доста дрвећа између ње и реке. Права прашума. Није реткост наићи на оваква места, пратећи Дунав. Поздравио сам се са реком и кренуо дубље у непрегледно растиње, где те грање, код сваког проласка, потапшу по рамену, да наставиш даље. И брже него обично, био сам изгубљен. Празни кофери, дечје играчке, шприцеви и кондоми. Место је смрдело на злочин. Градска шума не стиже да сакрије своје тајне. Знао сам да је време да се склоним.
Точак бицикла без гуме пројурио је поред мене. Био је журио негде да стигне. Замало да ме збуни када сам следећег тренутка на месту где је точак нестао у жбуњу угледао бамбија. Право мало јеленче. Гледало ме невиним порцеланским очима. Хтео сам да му кажем здраво, да му приђем ближе и осетим неку интеракцију. Да ме упозна са својим шумским другарима, да ме избаве, да се поново осетим као код куће. Уплашио се и побегао пре него што сам направио први корак. Није знао да смо на истој страни.
Сунце је поново упекло. Пустило је своје зраке на лучне сводове нечега што је личило на свемирску капију. Било је потребно пар тренутака да се очи прилагоде на нову светлосну вредност. Када су успеле, угледале су још један мост. Бленда 16, брзина окидача 1/125, на 400АСА филма. Шкљоц! Дунав је близу, нашао сам пут! Хуууууухх, пројурио је још један точак. Неколико бицикала без точкова лежало је поред пута. Где иду точкови, питао сам се.
Нешто касније, у једном градском парку налетео сам на групицу младих људи. Добацивали су се фризби диском и јурили се по ливади. Посматрао сам их неко време и на моменат позавидео њиховом добром проводу. Најзад сам им пришао толико близу, да су и мене регрутовали у један тим. Убеђивао сам их да сам се као клинац играо бумерангом и да се заиста не сећам да ли сам фризби бацио икада у животу. Изгледа да им је било свеједно, инсистирали су. Фини неки људи, помислих у себи. Врло брзо, постао сам легитимни члан њихове дружине и забављали смо се као да се цео живот знамо. Требало ми је времена да похватам правила која су, чини ми се, слична онима из америчког фудбала. Не сећам се ко је победио на крају, али се јасно сећам да смо игру завршили са осмехом на лицу, јако знојавом и црвеном. Ноћ се ближила и дошло је време за растанак. На путу ка кући читао сам Марија Бенедетија: ,,Смрт и друга изненађења”. Књига је била духовита, колико и сам наслов. Сетио сам се оне штрудле па сам осетио глад.
За ОССИ – Беч пише: Данило Вукасовић
Уметник (Данило Вукасовић) задржава сва ауторска права. Свако праузимање и дистрибуција фотографског садржаја без дозволе аутора, је забрањено.
Аутор о аутору:
Ко је Данило Вукасовић?
Данило Вукасовић је фантастичан тип, много бре фантазира.
Како је Данило заволео фотографију?
Она њега није волела, па је он заволео њу.
Зашто фотографија?
Јер је просечан у цртању. А и брже је.
Где је Данило научио тајне заната?
На улици, кроз школовање и кроз праксу. Дипломирао је на колеџу графичке школе ”die Graphische” у Бечу, одсек фотографија. Од 2019. године Вукасовић ради као асистент код афирмисаног аустријског уметника Стефана Олаха (Stefan Oláh).
На ком пројекту / пројектима тренутно ради?
Тренутно ради на два већа пројекта. Први је прича о спонтаним сусретима путујући уз Дунав. Други је носталгично-утопијска прича о распалој држави Југославији и потрази за њеним остацима. Уз то, Данило тренутно припрема портфолио за даље усавршавање и наставак студија.
Омиљени фотограф?
Има их више. У почетку су то били Mark Cohen, Martin Parr, Bruce Gilden, Weegee. Данас су ту још Joel Sternfeld, Alec Soth, Jeff Wall, Taryn Simon, Thomas Struth, Larry Sultan. Ипак највећи узор и подстрек за даљи рад, долази из директне сарадње са Олахом, омиљеним фотографом са ових простора.
Уколико сте пропустили део други ове интересантне фото-колумне, прочитајте је овде.
